„IZBEGLICA“ SE PIŠE SRCEM

„IZBEGLICA“ SE PIŠE SRCEM

Muku sam mučila da sastavim ovaj tekst. Sećanja su tu, događaji su tu ali kako ne biti patetičan kako ne biti pristrasan, kako posložiti činjenice i lična osećanja a da jedno ne smeta drugom. Ali to je valjda dilema svakog ko piše o nečemu što ga pogađa lično a usput je i važna stavka  u istorijskom trenutku.

Ove godine navršava se 20 godina od Oluje. Važno mi je bilo da zapišem svoje sećanje na taj događaj. Nisam tada ni slutila da ću zauvek ostati vezana za te ljude  i njihovu sudbinu iako sa tim krajevima pre toga nisam imala nikakve veze, osim godina provedenih u horu gde je „Na Kordunu grob do groba“ bila nezaobilazni deo repertoara. Kako godine prolaze sudbina tih ljudi je sve manje bila interesanta. Potegne se s vremena na vreme ili tačnije na svaku godišnjicu, ne bi li se skupio neki politički poen, isprovocirao neko a suštinski nikog i ne zanima šta je bilo sa svim tim ljudima. Pa valjda su se do sad snašli za Boga miloga. I ona omiljena konstatacija: ma oni su došli puni para šta ima da ih žalim. Nesumnjivo je bilo i takvih ali koliko? Onoliko koliko i među nama u Srbiji ima bogataša. Zanemarljiv procenat.

Čuvaću se političkih ocena, i toga ko je kriv jer krivi su svi, na obe strane i na onoj trećoj koja „nije“ bila u ratu. Za nekog je taj rat bio oslobodilački, nekom agresija, nekom prilika da se naplati prošlost, nekom da stvori budućnost bez suvišnih etničkih elemenata a nekom i prilika za pljačku, bogaćenje i iživljavanje ličnih frustracija. Koga zanima da sazna sve o tome kako šta i zbog čega neka pročita knjigu Slavka Goldštajna „1941 godina koja se vraća“. Najrealnija i najnepristrasnija ocena koju sam pročitala. Moje skromno mišljenje, ne morate ga uvažiti.

Mog izbeglicu (užasno mrzi taj izraz kaže Ja sam prognanik. Mene su prognali!) sam upoznala kada je već bio u trećoj godini tog statusa koji je zadržao 10 godina. Još je imao onaj neki naglasak koji malo pevuši, ijekavicu, hrvatske izraze. Ni tad ni sad nisam imala problema sa hrvatskim izrazima, ja sam dete Brixijevog prevoda Alana Forda, Poštanskog sandučića, Smogovaca, tv časova kuvanja Steve Karapandže. Lažeš Melita i Mi djeca s kolodvora Zoo sam pročitala bezbroj puta i volim što je tako. Svako znanje je bogatstvo i iskreno ne razumem ljude koji bi radije pojeli živu bubašvabu nego priznali da razumeju onog drugog.

S godinama su i taj naglasak i te reči nestajale. Sad mi malo nedostaje da mi kaže „lijepo moje sunce“ i „hoćemo ić’ van“. Ili da me pita „Koja je urica?“ Takođe ubeđena sam da „bednik“ nikada ne zvuči tako intenzivno  kao „bijednik“ ali ostavimo se sad jezika.

Bilo je avgustovsko veče. Bila je žurka za osamnaesti rođendan kod jednog imućnog ortaka u restoranu kod Dognam-Prodam Koleta na Ibarskoj magistrali u Čačku. Bilo je dobre muzike koliko je to bilo moguće onih devedesetih, za naručiti je bilo svega, neki su se čak iživljavali uzimanjem jastoga, kog su naravno ostavljali nepojedenog pa molili konobare za nešto prozaičnije tipa praseće pečenje ili jaje na oko. Đuskanje, smejanje, lokanje, muvanje, prejedanje, žuraja uspela 100%. U neko doba, ne znam kako smo to svi čuli, mora da se muzika utišala baš tad kao da je tako trebalo, neko je viknuo:

LJUDI IDU IZBEGLICE !!!

I polete bulumenta prema prozoru, jedni preko drugih, saplićemo se, svi zajapureni od đuske, hrane i pića.

A kroz prozor...

Nepregledna kolona automobila i traktora u svakom od njih onoliko ljudi koliko i može i ne može da stane. I meni stade srce. Ne videh do tad takav prizor, generalno sam slaba na masovne događaje a ovo, ovo ti se odigrava pred očima, ljudi moji 1995-ta a ispod prozora kao da je zbeg pred Turcima, falila su samo volovska kola i konji, bez savremene mehanizacije pa da slika bude kao preneta sa platna nekog slikara, recimo Paje Jovanovića. Pogledah sebe, pogledah oko sebe potpuno postiđena onim što vidim kroz prozor i ovim što je unutra, niko od prisutnih na žurci nije bio kriv za ono napolju ali me bi sramota što sam se ludo zabavljala, dreknuh šta gledate, vidite nas a vidite njih okrenuh se od prozora i sedoh za sto. E sad da ne ispadne da sam ne znam kakva pravednica i glas savesti - nisam. Ali taj šok od slike ogromne, nepregledne kolone je bio prevelik i ostaće zauvek u mom sećanju. Imam supermoć iliti superprokletstvo identifikacije te se namah nađoh u nekom od tih traktora, sa svojom porodicom, 4 para gaća, spakovane sve pogrešne stvari jer se uvek ispostavi da si najvažnije ostavio, nešto ušteđevine, možda neko ćebe, u mraku, u nekoj zemlji koju nikada nisam videla pa makar ja sto puta bila pripadnik istog naroda, to je neki grad, neki ljudi, nešto nepoznato, može biti i Zimamvbe, može biti i Britanska Kolumbija može biti i eto ta matica Srbija svejedno je ja nikad nisam videla ja ne znam gde ću dalje ja ne znam šta će biti sa mnom nema mi ni kuće ni kućišta svi su krivi niko nije kriv kome da se žalim Bogu izgleda nije baš stalo propade priča o nebeskom narodu vrućina mi je a izgleda da će i kiša i ne znam gde ću spavati a i da nađem prenoćište za naredni dan, mesec, dva gde dalje, šta će biti sa mojim životom gde ću ja sad, gde ću za Boga miloga. Ja sam tog trenutka bila u toj koloni i otud moja reakcija.

Okretoše se svi polako od prozora, vratiše zajebanciji, žurka se za mene završi, posedeh još malo pa kući.

A narednih dana kiša iz drveta iz kamena, što bi rekla moja majka. Kolona se rastegla kroz Čačak, moj tadašnji dečko reče dan pošto je kolona stigla i protegla se od ko zna odakle pa do čačanske Gimnazije: prišao sam jednom traktoru, sede pod ceradom, dao sam im 30 dinara. Dao sam detetu nisam dao odraslima bilo me sramota. Nije to tad bila mala suma a ja pomislih: To je lepo od tebe ali to je jebena milostinja. I treba sve da nas bude sramota. Ti ljudi su imali kuće, imali su svoje poslove, nisu to ni prosjaci ni socijalni slučajevi, jebote ovo svakom može da se desi. Svakom na ovom belom svetu. Malo me teši što se Čačak dobro pokazao u zbrinjavanju izbeglica. Pokojni Mišula Petrović, nekada muzičar a kasnije i sve do svoje smrti vlasnik čačanske TV Galaksija bio je jedan od glavnih ako ne i glavni organizator prihvata tih ljudi. U Parmencu, selu kraj Čačka na putu ka Ovčar Banji uređeno je prihvatilište sa tuševima i ležajevima. Ljudi su dolazili, donosili nešto za pomoć, hranu, piće garderobu, šta je ko imao. Znam neke porodice koje su davale svoje vikendice i seoske kuće u kojima niko ne živi a za uzvrat su tražili da se novi stanari samo brinu o kući i okućnici. Vredan narod Krajišnici. Radili su pošteno, dolazili i kod nas u selo kući kod moje majke i babe, pomagali, kaže mama sve pedantno i pošteno odrade, oru, kose, seku drva, sa osmehom, bez gorčine... jebemu život… bez gorčine.

6 avgusta 1995, par dana pre nego što ću ja na tu žurku negde tamo daleko, u Vojniću, na Kordunu jedan sedamnaestogodišnji momak se budi pre zore, budi ga otac, majka histerično plače, sestra je samo histerična, pakuju se, ne znaju šta da spakuju, lete bezglavo po stanu. Napad na Krajinu je počeo, Slunj je već pao, moraju u podrum a kad se malo primiri moraju da beže.

Otac u uniformi, major u rezervi, član Partije, komunista bio komunista ostao, častan čovek kome nije palo na pamet da 1991 postane četnik. Četnika tamo nikad nije bilo ili bar ne u nekom značajnom broju ali tako nešto ponekog  nije sprečavalo da se u istog  pretvori. Svi odjednom slave slavu, svi se krste, svi u crkvu idu. Pre rata u crkvu išle neke 2-3 babe. Ništa sporno, luda vremena, narod se okreće višim silama, moli se svakom Bogu koji je voljan da sluša. Ali bez rezultata. Ali je mnogo onih koji su se odjednom setili srpstva, što i ne bi bio neki problem da nisu imali ambiciju da to srpstvo uteruju drugima. A ko nije za nas, zna se… Sa svih strana nadire panika, neko opet video da dolaze najcrnji dani i povampireni Jasenovci, Jadovna i Gradiške, neko vidi šansu za osvetu, neko šansu da se obogati. Potpiruje se sa svih strana, razum beži, niko ne želi da ga čuje. U neko vreme samog početka rata,  dok Tuđman sa veselom ustaškom emigracijom koja je konačno došla na svoje. radosno seva očnjacima, Dr. Gojko Nikoliš, čuveni komandant centralne partizanske bolnice i jedan od osnivača VMA, kao rođeni Kordunaš, Sjeničarac pozvan je da govori na skupu Krajišnika u Sava Centru. Povukao se sa govornice, izviždan, jer je izašao sa idejom da se rat mora izbeći i da se mora otvoriti dijalog sa Hrvatima demokratskog opredeljenja. Vikali su na njega, nazivali ga komunjarom, Titovom generalčinom i čime sve ne. Ima momenata u vremenu kada razum nije dobrodošao. Takvo je vreme bila i 1991-1995-ta. Ali neko je u svemu tome našao svoju računicu. Na svim stranama, svih nacionalnosti. A najviše love se zaradi na prolivanju krvi. Istina koja vredi na svim jezicima.

Otac stoji na sred sobe i ponavlja ženi - shvati da se ovde više nikada nećeš vratiti, uzimaj najpotrebnije. Ona plače. Milijardu puta mi je ispričala o svom češkom kristalu, stolnjacima, francuskom krevetu… Sin se ljuti i ućutkuje je “Dosadna si, kako možeš uvek da pričaš jedno te isto.” Iako češki kristal i stolnjaci nisu nešto za čim bih lično žalila uvek strpljivo slušam. Svaka ta koještarija, to je neki dan, neki momenat kad se tada mlađahan muž vratio iz Češke i doneo ženi poklon. A onda se sećanje odmotava, nisu to samo čaše, jeb’o čaše. To je ono sećanje na ta neka vremena kad smo i mi sami sebi i sve oko nas izgledali baš dobro.

Hiljadu puta sam pitala ko vam je rekao da idete. Ne znam. Moj otac je samo pretpostavljao. Neki su imali bolje informacije, otišli nekoliko dana čak i mesec pre Oluje. I bez obzira što su odrasli jedni s drugima otišli su bez reči. Ti neki su se dobro kotirali u vladi RSK.  Oni koji baš ništa nisu znali bili su ubeđeni da idu tu donekle samo da se sklone dok ne prođe vojska pa su nosili malo deterdženta i poneku presvlaku i kanticu sa mesom potopljenim u mast.

A onda je počela Oluja. 04.08.1995 u 06h ujutru krenulo je granatiranje svih područja koje su potpadala pod Republiku Srpsku Krajinu i prvo su počeli da pristižu izbeglice iz Like. Stigli su na Kordun u nameri da krenu dalje.

Sedeli su dva dana u podrumu dok su granate padale naokolo. Mladić je pokušavao da čuje nešto na radiju. I srpske i hrvatske stanice su raspalile borbene. Hrvatske daju i poneki izveštaj ali ništa korisno. Srpske ništa sem “Srbin brale kukavica nije…” i sl. Verovatno u njima već odavno nije bilo nikoga. Neka žena je spavala kao top. Ne od umora ni od spokoja. Kako padne prva granata ona padne u san. Ima to neki svoj naziv u pshologiji verovatno. Druga je sedela kraj svog muža dok se on prućio po nekakvom improvizovanom krevetu. Ćutala je skupljena kraj njega i drhturila. Neki su histerisali. Upoznala sam taj osećaj za vreme bombardovanja mada bombardovanje svemu tome nije ni prići po bilo kom kriterijumu. Kao uspomena mi je ostala anksioznost. Njegovoj majci paradentoza. Zubi su joj poispadali za manje od godinu dana.

Posle dva dana 06.08. napustili su podrum da bi u 19h uveče, seli u auto koji je vozila strina, a u autu njen sin, mladić, njegova majka i sestra i napustili to maleno mestašce, Vojnić. Nome nest omen, ne c'est pas? Ko je šta uzeo - uzeo je, nema nazad, kreće se prema… da li su tada znali da će u Srbiju? Mnogi jesu jer već imaju tamo rodbinu, mnogi su hteli da ostanu u Republici Srpskoj, a veliki deo njih nije imao nigde nikog i išao je napamet na istok, računajući da je tamo narod kome pripadaju i da bar glave neće nositi u torbi.

Kolona se ubrzo formirala, ljudi su pokušavali da vuku stoku, u kola trpali sve što je moglo i nije moglo da stane. Mnogo toga je ostalo uz put. Stoka je ostala da luta poljima. Poneka mačka i poneki pas su posle par meseci čak uspeli da nađu svoje gazde negde u vojvođanskim selima. Sećate se tih natpisa iz novina?

Pored opšte panike, osećaja izgubljenosti, nemoći, žurbe, i najviše prokletog straha, ono što se činilo najstrašnije bilo je ostati sam, izdvojen iz kolone. Ljudska je psiha čudna stvar. Ta kolona je u stvari gomila nezaštićenih ljudi a opet niko ne želi da ostane van nje. Ali ovim mojim junacima se upravo to desilo. Najedanput su se našli sasvim sami u mrklom mraku na nekom neasfaltiranom putu. I kaže da je tada prvi put osetio strah. Pitala sam ga to često. Jesi li se plašio. Čega? Pa granatiranja ili da će doći neko da vas poubija ili tako nešto. Pitam za ceo period rata. Ne. Nisam o tome razmišljao, imao sam 13,14,15 godina i razmišljao je o onome o čemu svaki moj vršnjak na svetu razmišlja, o devojkama i kako da se izbavim od učenja i zbrišem negde sa drugarima. Jedina razlika je u tome što su on i drugari imali pristup takvoj količini oružja od koje bi i Rambu pošla voda na usta. Pucali su po okolnim šumarcima u drveće ili neke zamišljene mete i sami pravili plastične eksplozivne naprave. Kakvih je moglo biti invaliditeta i smrtnih slučajeva ne smem ni da pomislim. Poneko je izgubio poneki prst. Moglo je biti i gore.

Kolona se presekla kod Dvora na Uni. Jedan deo naroda je prošao, pridružio im se Banijski korpus i oni su nastavili dalje. Drugi deo je ostao okružen od strane hrvatske vojske zajedno sa 21. Kordunaškim koprusom. Mladićev otac je ostao u okruženju. Neki su predlagali da se organizuje otpor. Kakav crni otpor, kako da branimo narod koji beži preplašen, ostavlja kola, traktore, kese, torbe, sve bacaju… Taj drugi deo kolone su kasnije u putu gađali kamenjem sa nadvožnjaka. Otkud im kamenje? Kažu da je kamenje bilo spremljeno na nadvožnjacima i da to nije bilo spontano organizovanje naroda. A narod ne pita odakle kamenje - uzme i gađa.

Stižu u Novi grad, nekad Bosanski Novi. Tamo imaju rodbinu, biće mirno, a on se nada kako će moći da se okupa na Uni. A kad su stigli krenu granate po Novom, gore tenkovi, bežanija, nema ništa od kupanja, beži dalje prema Banja Luci, tamo je malo bolje, ostaju 3 dana, opet neka rodbina, rođaka ima na zidu poster Kurta Kobejna. Kurt je godinu dana ranije prosvirao sebi mozak sačmarom. Ne zna Kurt šta sve živ čovek može da istrpi. On nije hteo da se mlati sa životom.

Ima ta jedna scena koja mi je pomogla da zauvek zamrzim pesmu Od Vardara pa do Triglava. Scena iz dokumentarnog filma Božidara Kneževića “Oluja nad Krajinom”. Nekoliko hrvatskih vojnika, pored puta sviraju u neku tamburicu, mlate nogama kao da igraju oro i pevaju tu prokletu pesmu dok odlaze prokleti Srbi prema prokletoj Srbiji, odlaze iz proklete Hrvatske koja prokleto radosno pljuje i psuje babe u crnim maramama ispod cirada , odlaze iz svojih prokletih domova, odlaze jer je prokleta bila ta ideja o RSK, prokleti su bili članovi vlade, polupismeni poslušnici prokletog Miloševića, jadnici koji su na kraju ostavljeni kad je samoubiostvena politika napuštena, umrla, satrulila i zasmrdela, kad su im okrenuta leđa i ostavljeni da sami podnesu posledice svega onoga što su godinama plasirali kao jednu jedinu istinu za koju je važno boriti se. RSK država u državi. Neće biti. Ne može da bude. Pukli ste. Možete na Kosovo da popravimo demografsku sliku. Možete gde god vam se hoće. Samo nećete u Beograd. Pozdravila vas Buba Morina u bundi i  počela da planira kuda bi trebalo da ide bodljikava žica.

Pavlovića ćuprija. Policajci imaju naredbu da sve od 16 pa naviše što je muško ne puštaju u Srbiju, valjda da izgine još njih u izgubljenom ratu, šta znam. Majka izlazi iz auta i razgovara sa policajcem. Rekla je da će svog sina za ruku prevesti preko mosta u Srbiju a taj pandur neka radi šta hoće. Pandur je negodovao. Auto stoji. Strinin sin je sakriven u autu. Leži sklupčan na zadnjem sedištu. Preko njega ćebe. Studira u Beogradu. Neće da bude topovsko meso. Je l’ ima ko da mu zameri? Mladić izlazi iz auta i polako peške prelazi most. Pandur gleda i ćuti. Ne reaguje. Za njim kreće i auto. Srbija.

Po dolasku u Srbiju potucanje od Aranđelovca kod raznih rođaka pa do Beograda, Nisu oni loše prošli. Ima ih koji su prošli puno puno gore. Oni bez nekih drugarstava i poznanstava i bez bilo kakve rodbine koja bi ih pomogla. A ima ih koji još žive u prihvatnim centrima. Promeni se 5 država ali činjenica da se svakoj fućka za to ne promeni se nikad.

Nikada nisam videla Kordun. Nikada nisam videla Plitvička jezera. Nikada nisam videla Petrovu goru ni slapove u Slunju. Fali mi samo da ih vidim svojim očima pa da sklopim sliku svega onoga što sam godinama slušala. 20 godina je prošlo, neke priče se pričaju sa istim žarom. Čula sam ih milion puta. Ne marim. Slušam opet. Da bi priče živele potreban je neko ko će slušati.

Priča o zavesama, francuskom ležaju, češkom kristalu, dečjoj sobi. Bio je divan stan. Neke stvari je majka prepoznala kod komšije u stanu iznad. Ne mari. Žali za nekom jaknom koju je u Aranđelovcu neko ukrao sa žice. Nisam imao u čemu u školu kaže mladić. A na nogama vojničke cokule. Jer druge obuće nema.

Nisam se obrij’o žarit’ će mi curu rekao je on te večeri svom društvu u nekom sklepanom kafeu Centar u Ruzveltovoj, gde je gazdarica nabavljala Karlovačko i gde se kartala bela. Društvo se smejalo. Tu su vam smeh i tuča za 5 minuta. Takvi su Krajišnici. Ako mi ne verujete svratite do Busija. Sad im je tamo enklava.

Bio je 20 februar 1997 godine. Dala sam poslednjih 20 dinara za ulaz u KST i piće. Je l’ verujete u ljubav na prvi pogled? Nisam ni ja. Našlo se nas nekoliko kod Više Poslovne i krenuli smo. Je l ima ko žvaku pitala sam. On je bio student prava, imao je tu žvaku i najlepše oči koje sam ikad videla. To veče su se dvojica drugara sa fax-a dogovarala da me muvaju. On nije bio jedan od njih, rečeno mu je da ne smeta. I poslušao je jer je ortak a ortacima se ne smeta kad su pikirali ribu. Ali nije imao izbora, bio je odabran. Igrala sam samo s njim i oko njega to veče. Nikog nisam primećivala. Išli smo do trafike po cigare. Pitala sam ga da li je za Miloševića. To je tad bio moj sistem eliminacije. Sve i da naiđe neko ko liči i na Bred Pita, bilo bi  oooo Brede Pite jesi li ti za Miloševića? Pa nije on kriv... MURŠ! Uspešno je prošao taj jedini test koji sam imala spremljen. I pred vratima KST-a me poljubio. Pitala sam ga ima li devojčicu. Nemam. Pripita rekoh pa sad sam ja tvoja devojčica. Jesi, reče on. Takav jedan čovek s kojim se lako sve dogovoriš.

I tako se nađosmo mi, iz dva različita sveta. Kordunaš i Čačanka.Njegov deda, oslobodilac Beograda i nosilac silnih spomenica na odgovor da mu je devojka iz Čačka pita – I? Jesi pustio bradu? Nama je to bilo smešno. Slušali smo Prljavo Kazalište i bazali Beogradom. Uz njegove drugare naučila sam da ojkačim, mada ne baš dobro jer mnogo mora da se dereš. Čitali smo knjige jedno drugom naglas. Osporavala sam njegov ateizam on moje verovanje. Pili smo pivo u Kasini. Recitovao mi je najluđe krajiške pesme kojih je mogao da se seti. Trudili se da budemo dobri studenti i da se provedemo bez mnogo kinte. Išli na skupove protiv Miloševića. Izbeglice iz besmisla. Što ja da mudrujem kad Balašević na svaku temu ima prave reči.

Rekao mi je da je iz Karlovca što sam jedva nekako mogla da smestim na geografsku mapu u svojoj glavi. Jedno veče je došao vidno uzmeniren. Imam nešto da ti kažem. Svet mi se srušio. Neeee. A tako se dobro ljubi. Čekala sam. Reci, glumila sam da mi nije stalo i već se spremala da uzdignute glave napustim objekat. Nisam ti rekao istinu, ja nisam iz Karlovca. U jebote. Odakle li je? Ko li je? Boli me uvo. Može da bude i vanzemaljac. Reci. Ne znam kako da ti kažem. Pa reci jebote. Ja sam iz Vojnića, promrmlja da sam ga jedva čula. Iz čega?! Gde je to? Oko 25km od Karlovca, 50 od Zagreba. Jebi se konju jedan, suptilno rekoh, a zamalo da uzletim od sreće što neće da me nogira, šta je to, neko selo? Niiijeee seeelo! Je l’ imate semafor? Nemamo. Pa eto. Pokušao je da se namršti. Poljubila sam ga. I udala se za njega 12 godina kasnije. Jebi ga balkanski crtači mapa i etnički čistači, ne možete nam ništa. Mi smo na kraju ipak na dobitku.

Autor: Stasa Koprivica

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.
Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.
U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.
Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.
Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.
Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.
Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.
Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.
Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

2389
Akuzativ
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović – Piskaralo
Anita Mitić
Biljana – Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Catsuit - darlingeta
Constrictoria Boa
cult – B92 blog
DJ Ivica
Dokona popadija
Đorđe Bojović
Edis Đerlek
FCBK
Just Bloggin’
Kontrapress
Luka Božović
Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Milica Čalija – blog
Milja Lukić
Miloš Sečujski – B92 blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas – blog
Novi Sad 2020
Novosadsko ubrojčavanje
Ostavite Teslu na miru
Panonska ludost
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pećko pivo
Prešlicavanje
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sara Radojković
Savesna
Sistem i lom
Staša Koprivica – 100 Lisica
Vazda nešto
VladanBa’s Blog
Vladan Slavković – Kraljevo online
Veličković::Blog
Velimir Mladenović – B92 blog
Žene sa Interneta

Građanke i građani:

Nikola Adžić
Stefan Aleksić
Ana Belotti
Ljiljana Bukvić
Bojan Cvejić
Robert Čoban
Snežana Čongradin
Vesna Đukanović
Ratko Femić
Višnja Filipović
Jovana Gligorijević
Jelena Jovanović
Aleksandar Kokotović
Lav Kozakijević
Sofija Mandić
Radmilo Marković
Vladimir Marović
Maja Mićić
Lazar Milovanović
Peđa Mitrović
Sandra Popović
Tatjana Radunović
Aleksandra Sokolović
Zorica Šćepanović
Stefan Šparavalo
Katarina Tadić
Nikola Tomić
Đorđe Trikoš
Maja Vasić Nikolić
Marko Vidojković
Ivan Vlajić
Maja Vrtarić
Sanja Zrnić

OGLEDALO

On i njegov prtljag su ostali sami a kiša je upravo počela da pada. Jedva je dovukao kofere do ulaznih vrata. Taksista nije ponudio pomoć već se bez reči odvezao zgrabivši novac za učinjenu uslugu.

”Nadam se da su drugi meštani ljubazniji” pomisli dok je malodušno gledao te dve koferčine koje su mu ležale pred nogama. Možda je ipak preterao sa svim tim knjižurinama i praznim slikarskim blokovima i priborom. Nije da će baš za mesec dana moći da pročita sve ono što je propustio za sve ove godine kada je knjige besomučno kupovao ali ih nije čitao. Posao ga je iscrpljivao i vreme koje je provodio kod kuće trošio je na besmisleni tv program. Ni sa slikanjem nije išlo baš glatko. Talenat je postojao ali mu je sve vreme nedostajalo posvećenosti i rada. Ipak je voleo o sebi da razmišlja kao o umetniku koji tek treba da svoj talenat pokaze svetu. Mada je imao više talenta nego neki koji su se time bavili, što bi rekli, za ozbiljno. Samo se nikad nije tome posvetio kako i koliko treba. Planirao je da te dve svoje strasti zadovolji boravkom na ovom živopisnom mestu koje je dušu dalo za nadahnuće.

Da li će mu mesec dana u Provansi nadoknaditi svo vreme koje je straćio uz televizor? Naravno da neće ali je rešio da se s tim istim vremenom više ne rasipa.

Svu ušteđevinu je izbrojao na ovo putovanje. Od kad je posetio Francusku obalu pre dve godine silno je želeo da se tamo ponovo vrati i da pokuša da sastavi sebe iznutra ponovo na tom predivnom mestu. Kada bi mu se dani na poslu činili beskrajnim i kada bi ulazio u grozne raspravke sa onim bednim izgovorom za čoveka koji mu je nažalost bio šef, a koji je koristio svaki momenat da ga unizi i namuči, tešio je sebe ovim putovanjem i tako uspevao da preživi još jedan šugavi radni dan. Kakve je samo vratolomije izveo da bi dobio mesec dana odsustva s posla: prvo odmor, pa bolovanje, on nikada u životu nije išao na bolovanje pa mu je to pomoglo da ga od lekara dobije relativno lako izgovarajući se na stres i kojekakve poremećaje ishrane i sna. To i nije bilo daleko od istine. U stvari to je bila čista istina ali se za to ne dobija lako odsustvo s posla inače bi cela zemlja bila kući u krevetu.

Činilo mu se da u tom predivnom krajoliku leži tajna oporavka duše. Da vrati sve ono što je tokom godina izgubio negde usput. Želeo je da se ponovo raduje onako kako je nekad znao dok sve to malo pomalo nisu odneli neki pogrešni ljudi i događaji. Život kancelarijskog miša i povremena pijanstva u gradu kao neka terapija isisali su iz njega sve ono što ga je nekada zaista činilo tim čovekom. On, Milutin Baska, trebalo je da postane neko drugi a ne ovaj umorni tip sa podočnjacima koji izgleda kao da ne bi imao ništa protiv da mu se život i ovog trenutka završi i to pre tridesetog rođendana. Želeo je nazad sebe. Daleko od posla, daleko od familije, daleko od one koju je još uvek nazivao svojom devojkom ali za koju ga je vezivalo još to što mu je zaista bila najbolji prijatelj, zaista ga najbolje od svih razumela i trpela.

Upravo zbog nje je i morao da pokuša da sastavi svoje misli, da ih ulepi nekim lepkom da sve to ponovo liči na nešto smisleno pre nego što porazgovaraju i zajedno odluče kako i da li ići dalje. Toliko joj je dugovao. Mogao je samo da pobegne bez objašnjenja. Nikada se nije ozbiljno nosio tom mišlju. Ali mogao je. Kao što je i uradio par puta u životu bežeći od neprijatnih razgovora i suza. Ali ne od nje. Nini to nikako ne bi mogao da uradi iako već neko vreme prema njoj ne oseća nikakvu strast. Sada je samo poštuje i ne smeta mu njena blizina. To mu nije dovoljno. Tako žive parovi posle 30 godina braka. Oni tako više ne bi trebali da žive. Ili će pokušati da svojoj vezi daju adrenalinsku injekciju ili će se razići. Mislio je tako Milutin te svoje misli po ko zna koji put dok su mu se kapljice hladne kiše lagano slivale niz vrat.

Kuća je bila prosto savršena. Starinska dvospratna vila koja je u ovoj predsezoni još uvek bila prazna. Vlasnik mu je naplatio, za svoj pojam, simboličnu cenu više iz razloga da kuća ne bude prazna dok ne dođu turisti kojima će u jeku sezone zadovoljstvo boravka naplaćivati paprenije. Vreme je i dalje bilo sličnije novembru nego martu. Udahnuo je duboko. Lavanda će početi da miriše tek za neko vreme ali taj miris ovde nikada potpuno ne nestaje i on je mogao da ga oseti. Zaista mu se tako činilo. A kako i ne bi kada se i mesto zove Le Lavandou. Možda se to može prevesti kao Lavandovac. Glasno se nasmejao tome što je malo slatko francusko mestašce uspeo imenom da pretvori u srpsku varoš.

Osećao se dobro i nije ga brinula samoća. Ako mu baš i dosadi tu je naravno telefon kao i tv koji nije imao nameru da uključuje. Ovde nije bilo kablovske a francuski uopšte i ne razume i to je bilo dobro jer makar neće opet trošiti vreme uz televizor buljeći u neke besmislene emisije ili filmove koje je gledao sto puta.

Sa mnogo manje entuzijazma je uprtio svoje kofere. Najmanje je tu bilo garderobe. Kao i svaki pravi muškarac imao je nekoliko majica, jedne pantalone, jedne farmerke, nešto donjeg veša i čarapa i par dukseva za slučaj da bude baš hladno. Drugo mu i ne treba. Ne misli da ikuda izlazi pa da treba da se sređuje. Kravata i sakoa mu je bilo preko glave. Jedva je čekao da se opusti u svemu pa i po pitanju garderobe.

Pozvonio je na vrata. Otvori mu jedan maleni čovečuljak koji je zasigurno do malopre spavao kao top. Na jeziku za koji je Milutin samo mogao da pretpostavi da je engleski čovek je nešto mrmljao i brbljao sebi u bradu, mahao rukama uspavanim pokretima, pokazujući mu sprat i, valjda, gde se šta nalazi. Milutin je sve već dogovorio sa vlasnikom, znao je da je smešten na spratu i samo je čekao da mu ovaj izgubljeni slučaj da ključeve i ode odakle je došao. Strpljivo je klimao glavom, govorio “yes, yes” i ponekad “thank you” iako pod milim bogom ništa razumeo nije i čekao trenutak kad će ovaj poći ka vratima što se za koji minuti i desilo. Čovečuljak je izveo nešto sa facom što je trebalo da bude osmeh, pozdravio se i šmugnuo kroz vrata.

Milutin i njegovi koferi su se vukli uz stepenice i konačno se našli pred svojom sobom. U stvari imao je na raspolaganju čitav sprat. Mogao je slobodno da koristi i kuhinju i dnevnu sobu. Nikog nije bilo kome bi smetao i što je još važnije ko bi smetao njemu.

Sve je bilo tako predivno rustično u toj kući. Neke uramljene crno bele fotografije su visile po zidovima. Pomalo jeziva lica starih vojnika i mladenaca, dece u matroskim odelima i nekih dama u šetnji sa ogromnim šeširima na glavama. Gobleni sa patetičnim motivima, slike one grozne mrtve prirode, sve te vaze i jabuke koje je prezirao u slikarstvu ovde su nekako imale svoje mesto. Futurističke grafike i glavate nakaze koje je on voleo da portretiše ovde ne bi pristajale. Nameštaj je bio apsolutno prepotopski ali nekako savršeno očuvan. Hekleraji na sve strane, drvene stolice i maleni stočići sa kojekakvim kutijicama i figuricama. Sticao se utisak da je sve baš nekako namerno sastavljeno da izgleda kao sa početka dvadesetog veka ali kao da te stvari nikada nisu bile nečije stvarno vlasništvo. Sve je izgledalo kao kulise za snimanje nekog filma. Nije mu to smetalo. Nije se mnogo bavio autentičnošću scenografije koja će biti njegov dom u narednih mesec dana. Njemu se sve tu savršeno uklapalo. On je i dalje u svojim nozdrvama osećao lavandu. Bio je sasvim srećan što je tu. O ovom delu sveta imao je pojam jednog turiste. I zato je sav taj enterijer za njega imao smisla. Jedino što mu je unosilo malu nelagodu su silna ogledala kojih je bila puna kuća. Na zidovima, u vitrinama, ogromna stojeća ogledala za celu figuru, ogledala sa unutrašnje strane ormara...Svuda ogledala. On ih baš i nije nešto voleo. Nije se lickao kao što je to većina muškaraca danas počela da radi o čemu je on mislio sve najgore. Guraju se sa svojim devojkama u kupatilu i čekao se samo dan kada će početi da stavljaju maskaru ili nešto slično tome. On čak nije bio ni siguran čemu maskara služi. Brijanje, mazanje niveom i neki dobar parfem bilo je sve što on ima nameru da učini u ime doterivanja. Ne baš da je mrzeo svoj odraz, jednostavno nije za to mnogo mario. Ali ogledala su za njega predstavljala neku misteriju još od detinjstva. Uglačana površina koja odslikava svet oko sebe je uvek ostavljala kao mogućnost da se još nešto pojavi u tom obrnutom svetu.

Ispustio je prtljag na sred sobe srećan potajno što nema nikog ko bi ga terao da se odmah raspakuje i sve posloži u ormar. Mada kad malo bolje razmisli zašto ne. Posle tuširanja učiniće baš to. I nije na odmet malo urednosti. Ipak ga je Nina bar malo dovela u red ma kako se on tome stoički opirao. I što, razume se, nikada ne bi priznao. Nasmeja se samom sebi i skide mokru jaknu.

...

Malena taverna je bila stvorena za razglednice. Mada je bila sva u veselim bojama leta izgledala je pomalo tužno na kiši koja nije prestala od sinoć od kada je stigao. Nalazila se na samom kraju naselja. Iako ni vlasnik kafanice nije baš najbolje stajao sa engleskim uspeo je da se sporazume s njim i dogovori oko uplate tri obroka dnevno u narednih mesec dana. Hrana je bila domaća, vrlo slična onome što je navikao da jede i nije morao da se muči kuvanjem viršli ili prženjem jaja. Dosta mu je bilo supa iz kesice i suhomesnatih proizvoda na čemu je počivala njegova celokupna ishrana. Nina je puno radila i ni ona se nije bolje hranila pa je jednomesečni odlazak majci na selo bio jedini put kada je jeo normalno. Kada je sredio sve sa kafedžijom rešio je malo da prošeta. Slaba kiša mu nije smetala. Naprotiv. Voleo je kišu. Psihičkom stanju u kom se nalazio više je odgovaralo ovakvo vreme. Što se njega tiče kiša može da pada i čitav njegov boravak. More je bilo uzburkano i udaralo je o stene. Na plaži naravno nije bilo nikoga a nebo se samo za nijansu sive razlikovalo od vode. Palme su njihale svoje čupave glave na vetru i izgledale su nekako suvišno jer u ovom trenutku ništa nije upućivalo na to da je ovo mesto letnji turistički raj. Prodavnice su bile otvorene i s vremena na vreme bi prošao po neki automobil ali sve u svemu izgledalo je prilično pusto. Kao da će svakog trena nestati i poslednjih znakova života i on će ostati sasvim sam u tom seocetu u Provansi negde na jugu Francuske daleko od svega.

Šetao je obalom ko zna koliko dugo. Pomalo je razmišljao o poslu, prijateljima i nekim događajima ali se uglavnom trudio da ne misli ni o čemu i da što više isprazni um. Vetar je duvao sve snažnije i snažnije i shvatio je da neće moći još dugo da šeta a da ga ne uhvati jaka oluja. Priroda se spremala da se razbesni i pokaze čoveku još jednom koliko je mali i nemoćan pred njom.

Požurio je nazad u kuću. Nesreća je bila što je odmakao prilično daleko od poslednjih kuća. Potrčao je što je brže mogao što po šljunčanoj plaži uopšte nije bilo lako, Noge su mu stalno klecale, kiša ga je već šibala po licu i ništa nije video ispred sebe. Dok je pokušavao da se obriše spotače se o kamen i pade koliko je dug i širok. Tanušna koža lagane patike se lako zaparala o oštri kamen i on oseti da je rasekao i palac i to prilično. Ustade nekako psujući sve bogove. Brisao je uzalud oči i, skakućući na jednoj nozi, mokar do gole kože, pokušavao je da stigne do bilo kakvog zaklona.

U jednom momentu primeti ispred sebe tavernu. Gazda, koji je naravno dobro poznavao ćudi lokalnih vremenskih prilika, sve je stolice i stolove uneo unutra i zaključao vrata. Vreme za ručak je davno prošlo a do večere je bilo još daleko. Izgleda da drugih gostiju nije bilo pa je odlučio da nema potrebe da drži restoran otvoren kada je oluja garantovala da poseta više neće biti bar dok se nevreme ne smiri.

Dokopao se trema. Drveće se savijalo, neka kesa je letela naokolo a kiša je stvorila neprovidnu zavesu. “Ko zna koliko ću još ovde morati da stojim” pomisli ljut na sebe što nije obraćao pažnju na vreme jer je do sad već mogao da bude u svom udobnom dnevnom boravku sa knjigom u ruci i šoljom toplog nesa i da sav ovaj meteorološki jad posmatra iz udobnosti fotelje. Oluje mu nisu smetale osim ako nije morao baš aktivno da učestvuje kao sad.

U jednom trenutku mu se učini da kiša slabi i već kada se spremao da ipak napusti sigurnost trema, skameni se i ostade u tako smešnom položaju, u iskoraku, otvorenih usta. Sada više nije osećao ništa. Ni da je mokar, ni da mu je hladno, ni da ga boli prst. Kroz oštre strelice koje su formirale kapi kiše, možda kilometar udaljeno od mesta gde je stajao, na jednoj malenoj steni na samoj obali stajao je čovek.

Stajao je mirno kao da nema ni kiše ni vetra i uopšte te strašne oluje. Što je najčudnije ni oluja izgleda nije primećivala njega. Kaput (a nosio je kaput, hladno jeste bilo ali kaput..) se samo lagano vijorio na vetru kao da je u pitanju razvigor. Na glavi je imao nekakav maleni šešir. Čovek je stajao sasvim mirno i posmatrao pučinu kao da nema ni jedne brige na svetu. Ili ih ima toliko da je sve postalo nevažno.

Drhteći na verandi pomalo od hladnoće i bola a pomalo i od straha koji mu je ulivala ta prilika na steni pokušavao je da se trgne i krene. Kiša je vidno oslabila. Hteo je da se makne, da pobegne. Nije želeo da sazna šta će se sledeće desiti a osećao je da nešto hoće i da mu se nimalo neće dopasti. Već je napravio korak ka stepenicama pogleda prikovanog za leđa nepoznatog kao da je želeo da ga ima na oku za slučaj da ovaj nešto pokuša i mada je čovek bio kilometar udaljen od kafanice imao je utisak da on tu razdaljinu može da pređe za vrlo kratko vreme, takoreći u trenu, i da stigne do njega a onda ko zna šta bi se desilo. Unutrašnji glas je urlao da požuri. Ali tog momenta čovek se okrete prema njemu i on se sustrete sa njegovim licem kao da stoje jedan ispred drugog. U normalnim okolnostima na toj udaljenosti on bi jedva mogao da razazna bilo šta ali sada je neznanca hipnotisano gledao pravo u oči.

Srce mu stade. Dah ostade u grlu. Telo od mozga nije više primalo nikakve komande. Jer to nisu bile oči već dva vrlo jasna mala ogledala u kojima je video sve…svoj rodni grad i mesto u koje se doselio, video je svoj prvi poljubac i smrt svog oca, video je majku kako se maje po kuhinji oko ručka, video je svoj dečiji bicikl sa iskrivljenim točkom i sebe kako plače, video je svoju Ninu dok se šminka pred izlazak, video je kako drhti pred diplomski ispit i kako se raduje prvoj plati, video je svoje prijatelje pijane u kafiću u subotu veče, video je svoj prvi susret sa Ninom i osetio ponovo kako ju je jako želeo tada, video je sve prošle događaje i smeh i suze ceo svoj život koji je prolazio kroz ta ogledala kao na filmskoj traci i njegova duša je reagovala na tu svetlosnu brzinu i radovala se i tugovala baš kao i tada kada se sve to odigravalo u tim stotinkama koje su prolazile... Njegov um je potisnuo pitanje kako je uopšte moguće da se ovako nešto dešava i učestvovao je u ovoj magiji i prihvatao to jer drugo ništa nije ni mogao. Slike su se besomučno vrtele i dalje.

A onda mu pred očima iskrsnu slika dnevne sobe u kući u kojoj je odseo, video je svoje knjige razbacane po podu i jezive ljude iz nekih prošlih vremena na slikama na zidovima i sva ona ogledala, video je šolju toplog nesa na stočiću kako se puši i sebe u fotelji.

“Šta to nije u redu u svemu ovome !!!” (kao da je i ovo što se sada dešavalo bilo u redu) vrištao je njegov um.

“Nešto nije u redu sa mnom... ja sam… kao da...”

Telo mu je bilo nepomično i ruke su mlitavo visile sa naslonjača a onda je ugledao svoje lice u grču od straha otvorenih usta ukočeno i sivo...Miris lavande se širio tako jako da je bolela glava... onesvestio se.

Otvorio je samo jedno oko i to je bio maksimalan napor koji je mogao da učini. Ležao je na stolu kafanice a oko njega su stajali msje Esjen i jedan nepoznati čovek koji mu je nešto polako govorio. Stari Esjen je verovatno čekao da oluja prođe pa da odmah otvori kafanicu a usput i vidi da li je bilo kakve štete. Njega je našao kako leži na tremu mokar kao miš, pocepane patike i sa rasečenom glavom od pada. Onaj drugi čovek je bio Fransoa, dobroćudni pijanac stalni gost kafanice. Fransoa nije govorio ni ono malo engleskog kojim se Esjen poštapao i Milutin ga naravno ništa nije razumeo. Bespomoćno se okrete prema msje Esjenu. ”Jesi li dobro?” upita tiho stari Francuz. Nije imao snage da odgovori.

Zraka sunca se probi kroz oblak i kroz prozor ga probode pravo u oči. Bol u glavi je bio tako jak da on samo klonu i zaroni u tamu.

Ovog puta otvorio je oba oka. Ležao je u svom udobnom krevetu naslonjen na dva perjana jastuka i pokriven mekanim jorganom. Otvoriše se vrata i neka malena žena proviri kao miš unutra a onda kad vide da je budan osmehnu se i uđe noseći na poslužavniku jedan tanjir iz koga se pušila čorbica. Sve to zajedno, ta slika, blagotvorno je delovala na njega i on se osmehnu i prošaputa “Divni ste… Hvala…”. Žena ga pogleda upitno a onda se opet osmehnu tim osmehom koji je bio anestezija za sve bolove i brige ovog sveta. ”Ona ne govori srpski a ja ne govorim francuski” pomisli on. “onda …neću ni govoriti …nego ću spavati i onda… sutra… ću …reći hva…”

Nasloni glavu na jastuk i pade ovaj put u pravi okrepljujući san dok je starica postavljala poslužavnik na stočić kraj kreveta.

Prošlo je šest dana od kada je imao bliski susret sa neznancem sa stene. Nigde nije izlazio iz kuće. Msje Esjen je uredio da Mirej, žena koja se i pobrinula za njega onog dana, dolazi svaki dan i spremi mu neko jelo. A apetita nije imao. Jeo je onoliko koliko je mislio da će ga ostaviti u životu. I to ostajanje u kući ga je ubijalo u pojam. Pribojavao se i svoje senke. Na milion načina je pokušao sebi da objasni šta se desilo onog dana. Umor, promena okruženja, stres koji je poneo od kuće, ništa, ali baš ništa nije moglo da objasni onako intenzivan doživljaj. Nepoznati sa stene se uselio u njegovu glavu i nije imao nameru da je skoro napusti.

Poskidao je sva ogledala u kući i uredno ih posložio u jednu sobu u prizemlju koju nije koristio. Vratiće sve na svoje mesto kada bude napuštao Provansu. Nema teorije da sedi mirno u sobi okružen tim vražjim napravama. Ostalo je samo ogledalo u kupatilu koje nije mogao da skine jer je bilo zakovano u zid. Prestao je da se brije da ne bi morao da se na njemu ogleda. Činilo mu se da će dok se ogleda, čovek sa stene iskočiti iznutra i zadaviti ga ili nešto tome slično. Miris lavande koji je obožavao mu je izazivao strahovitu glavobolju i nije ga više podnosio a oduševljenje boravkom u Provansi se srozalo na najniže grane. Sa Ninom se čuo samo jednom od kada je stigao i razgovor je vođen nekako neodređeno i glupavo I brzo se završio. Ionako nije razumela njegovu potrebu da ode, žalila se da je to previše novca, svađali su se danima a onda je jednostavno odustala i rešila da ćuti. Najviše na svetu je mrzeo kada ona ćuti i pre bi trpeo šamare nego ignorisanje. Ali kada ona jednom zaćuti, dok sama ne odluči da progovori ništa je na to ne može naterati. A sad kad bi još i ispričao šta se desilo đavo će ga znati šta bi jadna devojka pomislila. I prećutao je. Pričao je s njom kao da čita iz neke knjige tekst koji je mislio da je prikladan za momka i devojku koji su privremeno razdvojeni. Sve sama fraza do fraze, toliko atipično za njega inače duhovitog i zanimljivog momka. Uvek govorila da je tajna njihove dugovečne veze u tome što je još uvek u stanju da je nasmeje do suza. Sada se jedva držao da se sam ne rasplače.

Ponovo je sve izgubilo smisao. Nije mu se išlo nazad a boravak ovde je dobio sasvim drugu nekako morbidnu konotaciju.

Uveče kada bi legao da spava prva slika u glavi je on sivog i ukočenog lica razjapljene vilice. Noću se budio sav u znoju posle noćnih mora u kojima je bežao a nije odmicao, padao, prevrtao se niz neke provalije, nešto mu je disalo za vratom, noge su mu bile teške kao tuč, duša mu je izlazila iz tela a on se koprcao u uzaludnoj borbi sa nekim ili nečim...

Ponovo je uključivao televizor i provodio sate ispred njega. Ni sam nije znao šta je gledao. Francuske sinhronizovane programe koje nije razumeo. Ponekad na bi se na nekom kanalu našao neki američki film sa titlom koji bi uspeo da pogleda. Inače je samo zurio u ekran bez veze. Knjige je zaboravio načisto a slikanje mu nije bilo ni na kraj pameti. Čekao je jednostavno da vreme prođe i da dođe dan kada će se vratiti kući. U stvari bilo mu je baš svejedno. Sve ono što je zamišljao je propalo. Želeći da se izvuče iz depresije i pronađe sebe pao je u depresiju za kakvu nije ni znao da postoji. Negde u nekom malom ćošku mozga glupavo se nadao da će ovakvim svojim ponašanjem izbeći neku strašnu sudbinu i vratiti se kući živ i zdrav. Ponašao se kao da nije u svom životu već da sve to gleda iz prikrajka, sakriven u gustoj magli očaja. Iako otvorene opasnosti nije bilo bio je siguran da mu je život ugrožen. Najlakše na svetu bi bilo odmah se spakovati i otići. Ali to nije dolazilo u obzir.

Zašto ni sam nije znao.

Dvanaestog dana je promolio nos napolje. Vreme je bilo predivno. Božja milost se izlila na ovaj deo sveta dajući mu kolorit na koji jednostavno nije moguće ostati ravnodušan. Odlučio je da prošeta. Kada je Mirej došla tog jutra uspeo je da rukama objasni da neće jesti u kući već će otići do Esjena. Dobra žena se samo nasmešila onim svojim osmehom i krenula za svojim poslom.

Lutao je mestašcem i osećao kako mu se lagano vraća raspoloženje. Stanovnici su išli svak za svojim poslom, neka deca su se vozala na rolerima, dva psa su ležala jedan kraj drugog ispod drveta kraj radnje sa sirevima i suhomesnatim proizvodima verovatno se nadajući nekom slasnom zalogaju, nebo je bilo besprekorno čisto bez i jednog oblačka i Milutin je pomislio da je krajnje vreme da se trgne iz svog nihilističkog raspoloženja.

“Šta bude biće. Ako ovako nastavim ubiću sam sebe pre nego što me stigne ona prikaza”. Odlučio je da dane koji su mu preostali ne potroši ni na prikaze ni na sulude neosnovane strahove. Uđe u jednu novinarnicu i kupi telefonsku karticu a zatim sa govornice pozva Ninu kojoj je verovatno pao kamen sa srca kada je čula da se javlja onaj stari Milutin. Sa par fazona, onako iz rukava, uspeo je da je malo raskravi i umiri. Rekao je da je sve u redu i da jedva čeka da je vidi. Zatim se javio majci a onda i Vasketu, njegovom najboljem drugu, fenomenalnom liku koji mu je bio kao brat i koji se naravno u svom stilu odmah raspitao za bogati seksualni život koji njegov drug eventualno vodi u Francuskoj na šta se Milutin slatko nasmejao i obećao da će mu sve detalje izložiti čim stigne kući. Spustio je slušalicu i uputio se ka Esjenu.

Dobri Francuz se stvarno iskreno obradovao što ga vidi. ”Imao sam sreće što sam naleteo na ovog čoveka” pomisli Milutin. Da nije bilo njega ko zna kako bi se završila sva ona zbrka. Zahvaljujući njemu i Mirej nije crkao od gladi u onoj kućerini a i za rane su se pobrinuli pa ga sada ni prst ni glava uopšte više nisu boleli.

“Ovakvi ljudi su razlog što svet još nije propao” zaključi.

Naručio je neko jelo s povrćem i ribom koje mu je Esjen preporučio kao lokalni specijalitet i čašu belog vina. Bilo je već vreme za ručak, on ništa nije doručkovao i bio je gladan kao pas. Njegova narudžbina je bila gotova brže nego što je očekivao i on rasklopi časopis koji je kupio i prionu na klopu.

Do večeri je još malo prošetao, popio pivo u jednom baru u kom je na tv-u bila utakmica španske lige. Sa uživanjem je odgledao i tad mu bi žao što nema nikog sa kim bi malo popričao. Platio je i napustio lokal misleći kako se eto dešava da kad misliš da ti niko ne treba ipak bude momenata u kojima čoveku ništa ne može zameniti društvo drugog čoveka. Vukao je noge mokrim ulicama i mislio o tome da bi možda trebalo da sve počne iz početka. Baš kako je i nameravao. Možda je ono na plaži bila opomena iz podsvesti da se trgne i krene dalje. Da skupi hrabrosti i pogleda pre svega sebi u oči. To nije ni bilo ništa drugo nego vapaj njegove sopstvene duše. Njegov mozak je rešio da mu priredi šok terapiju kao opomenu da ne valja to što je do sada radio sebi. “To je to. Nije tu bilo nikakvog priviđenja. To sam samo ja sebe video kakav sam bio a kakav mogu da postanem. Živi mrtvac u odelu, za stolom i kompjuterom. E dosta je…dosta…” Dok je sve to vrteo po glavi, stigao je i do kuće, i krenuo pravo u kuhinju. Umuti topli nes  i krenu u dnevnu sobu. Ostavi šolju iz koje se pušilo na stočić a onda mu pogled pade na zid. Miris lavande se opet pojavio niotkuda i širio se nepodnošljivom jačinom.  Ogledala koja je posklanjao su ponosno stajala na svojim mestima. Milutin uzmače dva koraka nazad i poče da se obrće oko sebe. Sva su bila tu. Sva do jednog. Kao bez duše rastrča se po kući osećajući iznenada užasnu glavobolju koja je bivala sve jača i jača sa svakim otkrićem, sa svakim zidom i kredencem u kome je otkrio ponovo svako jebeno ogledalo koje je sklonio. Soba u koju ih je stavio je i dalje bila zaključana. Manično je prevrtao svežanj ključeva. Ništa mu naravno nije olakšavalo to što mu ruke nekontrlisano drhte i što mu vid slabi od te užasne glavobolje. Pronašavši ključ napokon otvori vrata i uđe u sobu i pogleda u deo zida gde je uredno bio poslagao sva ogledala i gde su ona uredno stajala sve ove dane. Nije bilo ni jednog. Milutin neobično mirno izađe iz sobe, zatvori vrata, zaključa ih, proveri kvaku da potvrdi da su vrata zaključana, skliznu uz zid, uhvati se rukama za glavu i poče da plače onako kako nije plakao... pa… ne seća se. Možda nikad. Ništa, ama baš ništa mu nije bilo jasno. Jedino je znao da ne može da ode odatle. I ta misao ga je u stvari najviše gonila na plač.

Sedeo je tako neko vreme na podu sav naduven od plača, ukočenih nogu zabuljen u jednu tačku. Više nije jecao samo je piljio u zid bez veze kao zombi. Podiže se u nekom momentu i krenu kao hipnotisan, lagano kao da ima svo vreme ovog sveta, da skida ogledala kao da to radi prvi put. Bez žurbe, uredno ih posloži jedno na drugo i vrati ih sve u onu istu sobu iz koje su nestala i ispred koje je do malopre sedeo. Ponovo zaključa vrata, ključeve stavi u džep, vrati se u dnevnu sobu, sede u fotelju i uze blok za skiciranje. Ono što je Jung nazivao automatskom rukom obuzelo ga. Krenuo je da crta savršeno dobro, onako kako, ruku na srce, baš nikada nije znao. Ruka je išla sama, vođena nevidiljivom niti, linije su se savršeno nadovezivale. Radio je bez prekida. Bez misli, bez osećanja…Iz belog papira se vrlo brzo počeo pojavljivati lik muškarca u kaputu koji se lagano vijori….

“Taj kaput je već star i iznošen “ reče čovek koji je sedeo u fotelji, ”ali meni to ne smeta, ja već odavno ne pridajem značaj takvim stvarima…a kad malo bolje razmislim nikad i nisam.”

Milutin je držao olovku u ruci, pogled mu je bio prikovan za ormar na kom je visilo ogledalo koje je pre, čini mu se malopre, odneo i zaključao ga sa ostalima u onu sobu u prizemlju. U ogledalu je video čoveka sa stene, gledao ga je pravo u oči a one su bile, kako se i sećao, dva mala ogledala ali tako jasna da se u njima ogledala cela ova scena i sve tako u beskonačnost…Čovek je govorio sasvim mirno, kao da su stari drugari, kao da je najnormalnija stvar to što on sada sedi u toj sobi i ćaska i kao da nije primećivao da njegov domaćin uopšte ne učestvuje u tom razgovoru.

“Davno sam došao ovde” reče čovek. “Hteo sam samo malo da se odmorim od svega, hteo sam da se dovedem u red. Mislio sam da ću se vratiti u svoj stari život preporođen. Ništa od toga se nije desilo. Kao što vidiš ostao sam ovde. Kao prokletnik. Želeo sam previše. To sam shvatio prekasno. Jednostavno sam u nekom momentu prekoračio neku nevidljivu crtu i nestao sam. Mislim da se mala božanska iskrica u meni ugasila. Sada gledam večnost kako plovi bez mene. Nisam ni živ ni mrtav. Nisam ni nesrećan ni srećan . Nisam ništa i nisam nigde. Nosim svoj šešir na glavi i sa one stene već izvesno vreme, koje se ne da izmeriti, posmatram sve što se dešava i u meni tinja neka tiha patnja, u meni se ogleda ovaj svet i ja znam sve muke i znam sve radosti i znam sav besmisao svega toga. Postao sam ogledalo sveta. Ja sam instrument koji se ne kvari ali ni ne služi ničemu. Ja sam ovde kao i bilo gde drugo, ne odlazim iako sam došao. Možda nisam imao veru, možda sam je imao previše. Možda sam bez svog znanja i volje verovao u laž ili nečastivog. Ja znam da to nije važno jer me je kazna sustigla. Ja se hranim dušama onih koji me vide i koji su počinili najveći greh koji se jedini nikada ne može oprostiti...”

Jedno krilo prozora koji je ostao otvoren besomućno je udaralo pod naletom jakog vetra neka dva svetla su se videla u daljini a more je šumelo i udaralo o stene, miris lavande se širio i plazio po policama i zidovima, uvlačio se ispod vrata i kroz prozore, obavijao sve one porculanske drangulije. Lica ljudi na starinskim slikama su počela da se pretvaraju u trodimenzionalne figure i drhtala su kao hologramske slike. Oči na tim slikama su treperile kao da zaista gledaju živi ljudi. Lica su se pretapala jedno u drugo.

Držeći čvrsto u ruci olovku Milutin je klonuo u fotelju posivelog lica, ukočenog i sivog. Vetar je konačno pobedio onaj prozor, udario snažno u njega i staklo pršte i razlete se posvuda. Sa stočića je pala šolja toplog nesa i razlila se po tepihu i knjigama koje su bile svuda po podu. Crtež slete iz njegovog krila i pade daleko u ugao.

To je bio jedan sasvim dobar autoportret.

..

Maleni čovečuljak je otključao vrata i lagano pošao na sprat da poseti gosta i vidi da li je ovaj spreman da krene ili će produžiti boravak. Kuća je bila tiha. I prazna. Gotovo odmah je to osetio. Viknuo je ali niko se nije odazvao. Stao je ispred dnevne sobe koja je bila prva prostorija na spratu. Vrata su bila širom otvorena. Soba je bila sređena i nije se ničim dalo naslutiti da je tu iko bio još od zna kad. Spavaća takođe. “Merde…” promrmlja čovek i maši se za mobilni telefon da pozove vlasnika i svog poslodavca. Dok je čekao da mu se ovaj javi mislio je “ponovo se desilo, već treći gost za dve godine beži a da nije platio, to više nema smisla. Kako samo uspevaju da nestanu a da ih niko ne vidi i ne čuje, nigde ih ne možemo naći, kući nikada ne stignu. Ona prva dva su možda bili ludi ili bolesni ali sad i ovaj…to su đavolska posla. Rekao sam ja to ali me niko nije slušao. Lupetaš Olivije rekao je gazda. Ma nemoj. E pa eto ti sad. Još će misliti da ih mi ovde ne daj bože…Šta ima i da izdaje kuću u martu mesecu. Samo budale i mogu da dođu ovde po ovom usranom vremenu. Više ja ovde nikoga ne dočekujem. Daću otkaz. Nikog Olivije neće nositi na duši, pa makar i indirektno…merde…ovaj kreten se ne javlja…”. Na drugi poziv vlasnik se javio i čovečuljak uzbuđeno krenu sa pričom, žureći niz stepenice. Zaključa vrata iza sebe, uđe u auto i brzo se odveze. Iza njega je ostala tišina u kući, uredne sobe, kreveti, fotelje, ormarići, figurice i ogledala. I uramljene fotografije. Onaj ko bi znao i zapamtio sve što ima na tom zidu video bi da ima jedna fotografija više. A da ju je primetio Francuz bi teško mogao i sebi i nekom drugom da objasni kako je slika mladog Srbina završila na tom zidu. Ali nije je primetio. Portret Milutina Baske lagano zatreperi i nestade. U ramu, namesto nje, stajalo je sada ogledalo.